Još od dana kada je drevni čovek crtao bizone po pećinskim zidovima, bolujemo od iste neizlečive bolesti: nemogućnosti da sedimo na jednom mestu. Od antičkih nomada do modernih putnika koji traže "autentičnost" tamo gde nema signala, naš pokretač je uvek isti – avantura i otkrivanje.
Ali, poštedite me onih klimatizovanih autobuskih tura sa plastičnim osmesima agencijskih vodiča. Ako niste dotakli kameni zid golim rukama, osetili vetar i surovu lepotu terena, vi ste samo prtljag na putu, a ne istraživač. Konzumiramo predele kroz naučene fraze iz vodiča, a dušu ostavljamo na hotelskim švedskim stolovima. A poenta nije u štikliranju tačaka, već u onom iskonskom istorijskom šoku.
Ponekad samo želimo da iskoračimo iz malih kutija u koje nas pop-kultura zatvara. Kao što kaže ona duboka mudrost: "Ti nisi kap u okeanu. Ti si ceo okean u jednoj kapi." Upravo tako. Nismo ograničeni onim što nam standardne mape nameću. Dokle god čuvamo našu tvrdoglavu radoznalost i dečiju opčinjenost, postoji još mnogo neotkrivenih tvrđava i horizonta pred nama.
Zato bacite brošure, isključite navigaciju i siđite s utabane staze. Jer prava avantura počinje tačno tamo gde klišei umiru.